Color my life with the chaos od trouble.

Spustila sam slušalicu,teško I polako. Tim pokretom mog prsta okončao se moj četvorogodishnji rad, trud, četvorogodishnja ljubav, uspomene, trenuci, sve. Nisam ni pustila suzu, ne shvatajuci šta se upravo desilo. Nastavila sam dan kao da je svaki drugi dan.

A onda, satima kasnije, osetila sam udarac. Kao da me je neko šutnuo u grudi, I nisam mogla ni da se pomerim ni da dišem za minut.Bila sam sama, I pala sam na kolena. Suze su išle jedna za drugom, lice je bilo mokro, oči krvave. Prekrila sam se rukama preko ušiju I jako zatvorila oči, klateci se I vrišteci na podu. Nisam želela da znam da je sve to gotovo, nisam želela da budem ičega svesna tada.Prošlo mi je million slika kroz glavu:zajednički izlasci napolje, učenje, mlataranje po ulicama našeg grada, zajedničke glupe slike, smeh u dvoje, rvanje na krevetu, šunjanje napolje, zalasci sunca koje sam zajedno gledale, zgrljaji, avanture, sve. Svadje, ljubomorrne scene, teške rechi, meseci ne razgovaranja,pogrešni pogledi, pogrešni ljudi.

Nju, njen pogled I njen odlazak sa nekim drugim, nekim ko je ne poznaje, nekim ko ne bi svoj život dao za nju, nekim koga boli kurac što njoj nije dobro, ili šta se njoj deshava. Nekim ko će je povrediti, uvrediti, reci joj težu reč, učiniti pogrešan korak, ne pozvati prvi kad zagusti, nekim ko neće trpeti njena ponašanja, nekim ko nikad neće biti ja.Hodaće ovim svetom još dugo ona, osmehom sa ili bez na licu ,ali nikad nece biti osobe koja će je voleti više od mene. Brinuti više o njoj. Svaka moja misao je bila njoj posvecena, I o njoj. I svoj život bih menjala za nju, koliko mi je značila. Njen jedan poljubac vredniji nego billion tudjih, pa čak ni svoje najdublje želje ne bih izabrala kad bi mi neko ponudio da biram izmedju njih i nje.

Stala sam samo na sekund u očaju;zapitala sam se šta li ona sada radi?Dok ja ovde umirem u bolu, da li se ona smeje? Da li priča sa drugima o meni? Da li me ismeva? Da li se ljubi sa dečkom? Da li sedi sa društvom, I gleda u duboku noć ,razmišljajuci o meni? Ili možda, ali samo možda, mala mogucnost postoji, da, kao u filmovima, I ona sedi na podu, I možda je pustila suzu-dve zbog mene?Ne znam. Bilo je trenutaka kad nisam mislila da će zaplakati, a onda bih videla suzu na njenom obrazu.I dalje ne znam.  Pribila sam uz zid I priljubila sam se uz kolena. Sklupčala sam se, a onda nastavila da plačem.

Veoma mi je drago što sam bila deo njen zivota, I to jedan veoma važan, uvek sam išla za njom, bila joj još jedan par ruku, pomagala sam joj, I družile smo se, dok sam ja za uzvrat dobijala titulu najbolje drugarice I da provedem sa njom još mnogo mnogo vremena. Ali..sad je kraj. Nisam ni mislila da će trajati zauvek, ali mi izgleda kao da je trajalo prekratko. Vreme je proletelo, I sad bi trebalo da nas srednja škola rastavi, ali..ipak smo odlučile da to bude ranije. Sad tek vidim da je naše dalje prijateljstvo izgubilo značenje, onog trena kad je krenula da se druzi sa drugim ljudima, da me izbegava, da izlazi sa njima, I njih ću zauvek da mrzim jer su mi uzeli razlog života. Da znam da postoji neko kao ja, ko će da je voli, čuva od svih i svega, ne bi mi bilo krivo, jer bih znala da je u dobrim rukama, ali oni takvi, zašta ona nije spremna.Kad malo bolje razmislim, ona nikad I nije bila tu za mene. Bila je u nekim momentima, I na tome ću joj zauvek biti zahvalna, ali sam uglavnom ja tu bila za nju. Njena reč bila je moja zapovest, odupirati se njoj, nije bilo opcija. A sad je kraj.I dalje sam plakala,I ponovo sam se vratila rutini: vrisci, suze, žilet I krv. Uvek bi me razgovor sa njom dotle doterao.

Iskrvarila sam I više nego što sam trebala, I I dalje me nije bilo briga, glavno je I dalje bilo da ja nju više nikad necu gledati istim očima, ali će zauvek biti u mom srcu, bez mogućnosti da se izbriše, I nikad više neću moći tom silinom da volim neku drugaricu.Kako je bilo jako kasno, valjda strah od mraka, ili sam umor, šta ti ja znam, me je naterao da se zateturam I polako legnem na krevet. Umorno sam zatvorila oči, I pustila jednu zadnju, za tu noc, suzu I zgrčila se.Pomolila sam se za koji prospavani sat te noci, I za moj psihički oporavak, koji mi je očajnički trebao.Sve što mi je trebalo da me dovede u život, sad je nestalo, a ja sam  tek trebala da se suočim sa ozbiljnim posledicama njenog odlaska. Oronuli obrazi od suza su prebledeli potpuno, I postalo mi je hladno. Nisam se ni pokrila, samo sam se skupila, I polako pala u san.